Prethodni Brojevi
Una Musica Brutal
Vreme je da se ide na more. Odmor, uživanje i obnova energija. Zato trk po potrebne stvari, dame za lepezu, sandale i letnju šarenu haljinu, a gospoda za slamnati šešir i japanke. Da zamenimo svakodnevnicu, ambijent i vrućinu koja je poranila ove godine sa pogledom na plavo more, opuštene ljude, uz brutalno dobru muziku i dobrim koktelom sa dosta alkohola, plavim kao što je i more, recimo blue frog. Da zaboravimo tehnologiju i spravice koje koristimo svakoga dana i da odemo po energiju. Mislimo, verujemo da nam tehnologija pomaže da što bolje iskoristimo svoj dan, da nam štede vreme kojim raspolažemo.
Pitanje da li je to istina ili je nešto sasvim drugo, da nas guraju u stalnu bitku sa vremenom i negiranje istine o ograničenjima koja se ne mogu savladati. Šta je spisak obaveza i da li time što brže i kvalitetnije ispunjavam stavke sa spiska u stvari štedim vreme ili ga gubim? Trebalo bi da je odgovor jednostavan. Ako obradim više projekata danas, ako pripremim više ponuda ili odgovorim na više mejlova, da li će mi to doneti više slobodnog vremena i skratiti radni dan? Deluje kao verovatna opcija da ću imati dodatnog vremena da radim to isto na čemu sam pokušavao da uštedim vreme. Zaposleni koji efikasno i bolje od drugih obavlja posao dobiće veću platu i još više posla, a ne slobodnog vremena.
Plastično, ovo je Sizifov posao. Dobar primer daje Oliver Burkeman u svojoj knjizi ”4 hiljade nedelja”, parafraziram – Postajem bolji u penjanju uz beskonačno visoke merdevine i bez obzira koliko sam bolji i koliko brzo idem i vešto se penjem, nikada neću stići do vrha. Ne odnosi se spisak obaveza samo na poslovne obaveze, već i na obične i lične stvari. Ljudi deo svog vremena, slobodnog vremena provode uglavnom na tri načina – unapređuju um, putuju na egzotične lokacije ili traže zadovoljstva. Tu je ponuda neograničena, naša planeta ima sve za svaku svrhu, nameru ili želju. Ali svako ispunjenje, makar i sitnog zadovoljstva, donosi saznanje da je mnogo više onoga o čemu maštamo ili želimo, nego onoga što smo uspeli da postignemo.
Mesec maj je bio mesec sajmova, nakon 2 godine pauze krenulo je ponovo. Sajam hrane Anuga u Kelnu, sajam pakovanja Ipack u Milanu i veliki intralogistički sajam Logimat u Štutgartu su se odigrali u svega 20-ak dana. Posetili smo sva tri događaja, utisaka je puno, ali ipak zaslužuje da se prvo pomene atmosfera. Svima je nedostajao živi kontakt i to se može skoro pa osetiti. Tolika ljudskost je u stvari paradoks. Ovi sajmovi nam pokazuju, nude i uče nas o dostignućima u kojima preovlađuje veštačka inteligencija. Ljudskost se ne uklapa u dizajn projekata i njihovo vođenje i implementaciju, otežava put do posla i fakture.
Rokovi isporuke su jedan od najvećih izazova, dok su cene opreme i usluga porasle u prihvatljivim granicama. Pored toga, deluje da je intralogistika dostigla svoj pik. Nema novih posebno inovativnih koncepata, uglavnom sve što je bilo aktuelno na poslednjem Logimatu i dalje stoji kao aktuelno. Zatim, primetan je smanjeni broj ljudi sa istoka, najviše iz Kine, zatim Rusije. To nikako ne umanjuje kvalitet sajmova, ali navikli smo na Kineze sa foto-aparatima poslednjih 25 godina i sada je neobično što ih nema puno. U sklopu naše teme o vremenu, primetno je da tek vodeći igrači otvaraju ovu temu.
Pretpostavljam da je glavni razlog za to nedostatak radne snage, ne samo stručne, vec i operativne, administrativne i svake druge. Jedan opšti nedostatak kadrova. Države se pripremaju za krupne demografske promene, posebno napredne države. Npr. Švedska pri nekom svom ministarstvu ima sektor za klimatske izbeglice. Oni procenjuju da će se u narednih 20 godina više miliona ljudi naseliti kod njih bežeći od klimatskih promena, velikih vrućina pre svega.
Kompanije se žale kako ne mogu da obezbede kadar koji im je potreban, kažu da nude dobru platu i uslove. Ali niko ne kaže kako i zašto su došli u ovu situaciju. Da li su i ranije obezbeđivali dobre uslove za svoje zaposlene? Sumnjam. Skoro da se ni jedna firma nije pohvalila (čast izuzecima) da je uvela poziciju CSO, odnosno nekoga ko bi se bavio socijalnim temama unutar kompanije. Koliko se ova priča multi nacionalnih kompanija razlikuje od natpisa na svakom kafiću u Kruševcu – ”Potrebna radnica za rad u kafiću”? Tema u gradu je da niko neće da radi, a vlasnici kafića se nadglašavaju ko će dati veću platu i čude se kako niko neće da radi! U građevinskim firmama samo Turci rade, vlasnici se takođe pitaju zašto su naši ljudi otišli u Češku ili Austriju kad ovde mogu isto da zarade. U firmama koje se bave dostavom i distribucijom još nisam sreo samo Novi Zeland i Čile. U okolini Beograda radi više desetina hiljada ljudi iz Indije, Vijetnama, Nigerije, Kenije, Pakistana, čak i Nepala.
Otišli su ljudi zato što to što pričaju vlasnici biznisa jednostavno nije tačno. Sve i da je bila dobra plata, a sigurno nije, sve i da su ostali uslovi bili dobri, a sigurno nisu, otišli su ljudi zato što su birali manje lošu od dve loše opcije. Otišli su iz zemlje u kojoj se na razgovoru za posao mora postaviti pitanje ”da li sam prijavljena na puni iznos”, zato što je to standard kod nas. Bedno, sami od sebe krademo i zato smo tu gde jesmo. Da li je natpis ”Potrebna radnica za rad u kafiću” u najmanju ruku da pitam, prikladan? Možda čak i nije po zakonu. Da li je polno uvredljiv za sve strane? Isključuje muškarce bez ikakvog razumnog razloga. Degradira žene stavljajući ih po difoltu da moraju da konobarišu. Nema razlike, kafić ili globalna kompanija.
Čitam juče da Nemačkoj fale silni radnici za vreme letnje sezone, a posebno na aerodromima fali 10.000 radnika. Kolege koje su ovih dana leteli za Nemačku kažu da na terminalima skoro da nema ljudi, kamerama i dronovima se obavlja sva kontrola, daju instrukcije i otvaraju gejtovi. Donekle može da se ublaži nedostatak radne snage, ali problem se time ne umanjuje.
Pričajući o kafićima, imam jednu lepu, vrednu, a iznad svega temu koja traje dobrih 25 godina. Jazz Club je kafić u Kruševcu. Vlasnik je izvesni Šova, ne znam kako se čovek zove, oduvek ga znam po nadimku. Jedna generacija generacija ispred moje, sećam se da je imao motor, a u to vreme motori su bili retki. To je sve što znam o njemu. Kad se vidimo u kafiću, to je na zdravo-zdravo i kako je-dobro je. Jazz Club se nalazi u centru grada, u Takovskoj u dvorištu neke kuće. Krajnje neugledan prilaz vodi u lepo dvorište, blago kaskadno, sa desetak stolova. Deluje malo hladno, ali pre svega rustično, stolovi i stolice su
od teškog kovanog gvožđa, a pod je popločan nekom neutralnom bojom. Ima biljaka pored stolova i to ostavlja prijatan utisak. Unutra je druga priča, odmah je jasno da to nije kafić, nego klub ili klubić
Prostrano, klupski layout, sa istaknutim malim stejdžom za svirku. U drugom delu je dugački šank i naravno sedenje za šankom. Na zidovima posteri raznih izvođača, uglavnom lokalnih i široj javnosti verovatno nepoznatih muzičara. Sa strane vitrina sa stripovima Dilan Dog. Ponekad vidim da neko igra šah ili tablu. Dakle, klub je zaista divan, ali to nije ono što želim da kažem. To je jedini takav kafić u gradu, možda i u široj okolini, dosta široj. To je underground kafić, na žalost ne po muzici koja se sluša, nego po osudi većine kod nas. One većine koja je još 90-ih zauzela titulu većine i ne ispušta je. One koja voli da se provodi uz neku drugu muziku i na neki drugi način. Tako su u Beogradu počela da nestaju cool mesta, a ona koja su preostala, morala su u underground. Pogledajte samo lokacije nekih kultnih kafića ili klubova, Dolar na primer ili Idiot, Omen, Kinić, pa kasnije Dabin, Inkognito i drugi, sve je to bilo negde zbudženo, a najčešće u nekoj rupi. Verujem da je u maloj sredini jos teže da opstane nešto što je toliko drugačije. Da ostane autentično za sve
ove godine, to je samo po sebi dostignuće. Taj čovek je uspeo da sačuva jednu čitavu kulturu u našem gradu, jedan ceo pravac koji može da se ostavi klincima kao još jedna opcija. I ovako smo im suzili opcije pa beže glavom bez obzira, zato je ovo veoma važno.
Tamo, za stolom u uglu sede troje klinaca srednjoškolaca koji gube čas, dve studentkinje za stolom pored njih i dve gospođe mojih godina za visokim stolom na sredini, na malom šanku pored prozora Petar i Marko Murdža sa bordovima upravo se vratili sa planine, za šankom matori veterinar Ivan sa kerom, nestvarno lepa profesorka Danijela, u uglu se igra šah. I svi se savršeno uklapaju. Remix pesme Light my fire još dodaje na savršenosti. Trebalo bi da sam grad Kruševac ima svest o ovome i da se Šovi dodeli plaketa zaslužnog građanina za doprinos kulturi. Ja samo vikendom idem u Jazz Club i to pre podne na kaficu. Taj užitak je za mene ono što bi englezi rekli, priceless. Jedino se čudim da sve ove godine nije stavio fliper, nekako je to zajednička odlika za sva cool mesta na svetu.
Dakle idemo na more. Opcija da se pre polaska prizna ili shvati da se neće sve stići u životu, daje mogućnost da odemo na more savršeno mirni. Tako može da se napravi najbolji izbor šta, kada, kako i sa kim raditi za vreme odmora. Saznanje da bi trebalo da se ostave neke ambicije i da se propuste neke prilike (da li su zaista prilike?) donosi sigurnost i staloženost. Čak i teško saznanje o tome da ćemo možda morati da razočaramo neke ljude, nekada i bliske, takođe donosi mir. Oni će znati da to radimo kako bismo našli vremena za neke stvari koje zaista vrede. Ukoliko se malo promeni pristup vremenu, ako pokušam da radim nešto od onoga do čega mi je stalo ili što je važno sada umesto da to isto planiram za bližu ili dalju budućnost, mogao bih da unapredim sopstveni pogled na život i svet koji me okružuje. Koliko se često mogu čuti fraze tipa ”putovaćemo kada deca budu porasla” ili ona još gora ”hajde malo da putujemo dok smo mladi, a kasnije ćemo decu”.
Odlazak na egzotičnu destinaciju ume da se pretvori u besomučno fotografisanje, sa ciljem da se slika prenese kasnije drugima ili sebi. Odlazak u muzej ume da se pretvori takođe u štancovanje fotki ili filmova. U oba slučaja gubi se mogućnost da se nešto zaista doživi, destinacija ili izložba, trenutak ili okolnosti, da se uzme najbolje što se nudi, energija prirode ili vizija stvaraoca. Vreme kao pojam je dovoljno kompleksna stvar sama za sebe. Jedna od glavnih odlika vremena (vreme-vremena) u kome živimo je da ga posmatramo kao broj, kao količinu. Prinuđeni smo da vreme posmatramo kao sredstvo za postizanje ciljeva i upravo tu je prva zamka. Isključivo posmatramo kuda idemo, a ne gde se nalazimo. Pravu vrednost svog života smeštamo u neki trenutak u budućnosti, na uštrb sadašnjeg trenutka. Za tu budućnost mislimo da je još nismo dostigli, u suštini nikada i nećemo.
Zato se ide na more. Zato što ono što ćemo raditi 2 nedelje na moru ne smatramo vrednim samo ukoliko predstavlja osnovu za nešto drugo. Vreme na moru nećemo koristiti za buduću korist, već da ga doživimo za sad i odmah. Često se kaže da je potrebno par dana na odmoru da se pre-šteluju misli i zaboravi na posao. To je tačno, pritisak sve duže liste obaveza postoji i izvan posla i radnog vremena. Oseća se obaveza da se i slobodno vreme koristi produktivno i to je druga zamka. Dokolica kao uživanje zarad samog ili same sebe, što i jeste poenta dokolice, postaje nelagodna. Kao da je neuspeh ako slobodno vreme ne posmatramo kao investiciju u budućnost.
To nas uvodi u treću zamku, slobodno vreme postaje opterećenje. Ponekad postane i posao. Odmor se računa samo kao puko odmaranje od posla ili za posao. To nas dalje vodi u predrasudu kako se slobodno vreme provodi kvalitetno, a kako nekvalitetno. Nestaje suština i bavimo se budućnošću umesto da doživimo iskustvo sadašnjice. Jedini način da se slobodno vreme ne protraći je – dokolica, svako onako kako voli. Dokolica nije gubitak vremena nego je obaveza. Na kraju, ako smo izbegli zamke i sledimo tok dobrih misli, dobro je da se odustane od pokušaja da se sve uradi ili postigne, da se svima i svemu ugodi. Savršena ravnoteža između poslovnog i privatnog ne postoji. Ako ne gubimo vreme na te stvari već radimo ono što zaista vredi, veoma brzo postaje jasno da problem nikada zapravo nije bilo naše ograničeno vreme, vec naše uporno rešavanje nepostojećeg problema.
Miloš Gligorijević Dipl.Ing.
Možda Vas interesuje još:
