Odiseja u svemiru 2031.

Američka agencija za istraživanje svemira (NASA) saopštila je ovih dana da će Međunarodna svemirska stanica nastaviti rad do 2030. godine, pre nego što padne u Pacifik, početkom 2031. godine. Međunarodna svemirska stanica MSS je zajednički projekat 5 svemirskih Agencija – Kanada, Japan, SAD, Rusia, Evropa i predstavlja najveći i najskuplji projekat na našoj planeti ikada – ako se može reći da je na planeti. Projekat je počeo 1987. godine, a od 2000. godine na njoj se stalno nalazi ljudska posada.

MSS je spolja veličine kao dva aviona Boing 747 (dužina 73 m, širina 109 m, visina 20 m), dok je unutrašnji korisni prostor veličine kuće sa 6 spavaćih soba. Pozicija MSS je na 400 km iznad površine zemlje i ta pozicija se održava povremenim paljenjem raketnih motora. MSS napravi jednu orbitu oko zemlje za 92 minuta, odnosno nešto više od 15 orbita tokom jednog dana. Brzina kojom se kreće je impresivna i iznosi 7,6 km/sec odnosno preko 27.000 km/h.

MSS je najveći man-made objekat u svemiru, a pošto se kreće u niskoj zemljinoj orbiti može se videti i golim okom. Na MSS vladaju uslovi mikro-gravitacije unutra i uslovi otvorenog svemira spolja. Sastoji se od velikih modula pod pritiskom, noseće grede, fotonaposnkih ćelija, otvora za spajanje dolaznih letelica, platformi za eksperimente i robotske ruke. Značaj MSS je nemerljiv. Članovi posade sprovode eksperimente na polju biologije, fizike, astronomije, medicine, meterologije, tehnike, tehnologije,itd. NASA je izdala i knjigu koja prikazuje i objašnjava sve benefite koje donosi MSS, a neki od njih su razvoj metoda za lečenja raka, metoda za hiruške operacije robotskom rukom, načina za procesuriranje i prenos podataka. To je najveći naučni poduhvat koji je čovečanstvo ikada msprovelo. Ujedno i najskuplji. Dizajn, proizvodnja, otprema, montaža MSS, svaki deo ovog gigantskog poduhvata je posebna priča. Ono što je interesantno za nas je šta se danas dešava i kakva je logistika potrebna da se stanica, posada i ceo proces održava.

Od momenta kada je izgrađena i postala funkcionalna, cela priča oko MSS je u stvari logistička priča i jedan veliki logistički izazov – kako dopremiti i otpremiti ljude, hranu, vodu, materijal i opremu za eksperimente na MSS, na siguran način i sa što manje troškova. Jedan dan za jednog astronauta na MSS košta oko 7 miliona eura. Iako deluje da na MSS ima dosta prostora, većina je iskorisćena za smeštaj opreme za eksperimente, tako da je ukupan broj ograničen na najviše 6 astronauta u isto vreme. Da bi podržali to šestoro ljudi, nazad na zemlji nekoliko hiljada ljudi je nonstop u pripravnosti.

Najveći izazov je hrana. To je jedini potpuno neobnovljivi izvor na MSS. Voda se reciklira, kiseonik se proizvodi, zalihe se mogu ponovo koristiti, samo je hrana jednokratna. To naravno znači da se mora u kontinuitetu dopremati sa zemlje. Postoji nekoliko ograničenja koja svemirska hrana mora da zadovolji. Pre svega mora da bude stabilna imajući u vidu da na MSS nema frižidera. Rok upotrebe mora biti najmanje 2 godine, s obzirom da se isporuke vrše svega nekoliko puta godišnje. Mora da bude male težine, pošto je težina glavni izazov za rakete koje dopremaju zalihe sa zemlje. I mora da bude laka i brza za pripremu, kako astronauti ne bi trošili dragoceno vreme.

Pola hrane dopremaju Rusi, drugu polovinu Amerikanci. Rusi koriste konzerviranu hranu, dok Ameri koriste fleksibilnu vakumiranu posudu koja ima prednost male težine. Prozivode je u NASA Johnson Space u Hjustonu. Hranu koju dobijaju astronauti su ranije na zemlji sami probali i odredili šta im se najviše sviđa, tako da se hrana šalje za svakog posebno. Izbor je veliki i posada bira između nekoliko stotina stavki, od pilećih krilca, roštilja i pomfrita, špageti i paste, ćufti u sosu, uglavnom sve što se jede i kod kuće. Hrana se kupuje na pijaci ili u prodavnici, nema posebnih sastojaka ili aditiva u njoj. Svaki sastojak se detaljno kontroliše, a ono što je specifično je poslednji korak u pripremi. Da bi se hrana učinila stabilnom I lakom, koriste se termička obrada ili suvo zamrzavanje. Kod termičke obrade toplotna energija se koristi da uništi mikro organizme koji mogu biti uzrok kvarenja hrane. Kod suvog zamrzavanja iz hrane je uklonjena sva vlaga i ovaj način se smatra najboljim. Voda i vlažne materije uglavnom čine većinu mase same hrane, tako da se na ovaj način omogućava da, recimo, cela porcija špageta ima masu od svega 28 grama. Sve što se šalje na MSS u istom obliku i formi se čuva na zemlji, pod istim uslovima. Ta hrana se stalno proverava kako bi se sa sigurnošću znalo da astronauti dobijaju ispravnu hranu. Za ovih 20-ak godina nije se dogodio problem sa hranom.

Danas, kalkulacija NASA pokazuje da logistički trošak dopreme hrane na MSS iznosi 55,000 eura/kg. Tako pomenuta porcija špageta košta 1,500 eura, a balon vode od 5 litara sa dopremom na MSS košta 200.000,eura. Stanica ima opremu za recikliranje vode, oko 80% ukupne količine se ponovo koristi. Verujem da najviše govori cena jedne jabuke – skoro 10,000 eura sa isporukom DDP Međunarodna svemirska stanica.

Ono što je bitno je dobro opšte stanje astronauta, a hrana je najvažniji faktor za to. Astronauti rade važan posao svakog dana i moraju da budu mentalno u savršenom stanju. Njima je suštinski omogućeno da u svemir ponesu bilo šta od hrane ili grickalica, ukoliko je “flight compatable“. NASA će sprovesti testove za bilo koju hranu koju oni izaberu, jedina razlika će biti način pakovanja. Kod lansiranja Space X hrana predstavlja tek manji deo ukupne težine tereta koji letelica nosi. Od ukupno 2,7 tone teretakoliko je kapacitet letelice, hrana uzima do 240 kg. Ostalo je oprema za samu stanicu, za eksperimente i nauku.

Još jedan veliki logistički izazov je stalno prisutan. Isporuke za MSS se rade sa 4 lokacije: Mid Atlantic Space Port u Virdžiniji, Cape Canaveral na Floridi, Bajkonur Kosmodrom u Kazahstanu i Tanegashima Space Center u Japanu. Svaka od 4 lokacije ima svoje specifičnosti, posebno u vezi sa vremenskim uslovima i dobu godine u kome se rakete koje nose isporuke na MSS lansiraju. Postoji mnogo unapred poznatih ograničenja koja se moraju prevazići, ali ima izazova koji se ne mogu predvideti.

Dve velike krize su se dogodile od kad postoji MSS. Prva 2003. godine nakon katastrofe šatla Columbia kada su astronauti morali da smanje dnevni unos kalorija kako bi sačuvali zalihe za više dana. Tada su bili na 15 dana od evakuacije usled nedostatka hrane. Druga se dogodila tokom 2014. i 2015. godine kada su 3 NASA misije za redom bile neuspešne te skoro 9 meseci nije bilo isporuke na MSS. U tom trenutku zalihe na MSS su bile za još 50 dana. Na sreću, par nedelja nakon treće neuspešne misije Rusi su imali zakazanu raketu Sojuz sa kosmodroma u Kazahstanu, lansiranje je proteklo kako treba i astronauti su dobili nove zalihe. Rakete nisu savršene, od 117 ukupno izvedenih letova za isporuku na MSS neuspešno je bilo 5 letova iz raznih razloga.

Isporuka robe ili transfer ljudi na MSS je najkompleksnija regularna isporuka globalno… I šire.

Te iste 1987. godine kada je spektakularno najavljen projekat Međunarodne svemirske stanice, ništa manje spektakularan bio je nastup Josipe Lisac na YugoViziji u Beogradu (preteča Evrovizije, pa Evrosonga i današnje Beovizije). Pojavila se sa dredovima dužim od pola metra, u crnoj haljini neobično običnoj za njene standarde i otpevala Gde Dunav ljubi nebo.

Dobro pamtim kako su ljudi komentarisali taj nastup i uopšte nju kao pojavu. Toliko negativnih komentara o svemu u vezi sa tom ženom nisam čuo ni za koga. Tako sam i formirao sliku o njoj, na osnovu tuđih predrasuda i ljudske banalnosti koju nosimo u sebi. Mnogo godina kasnije imao sam priliku da bolje upoznam njen lik i delo, tekstove i pesme.
Setio sam se da niko nije komentarisao njene pesme ili tekstove tih pesama. Pričalo se ili o njenom neobičnom izgovaranju slova Č, Š i Ž ili o njenoj haljini dugoj 20 metara ili o frizuri svaki put drugačijoj sa novom bojom kose. Ljudi u stvari nisu mogli da podnesu njenu različitost i to što je drugačija i specifična, što uvek nudi nešto novo. I tada, a i danas, se to u normalnom svetu zove inovativni pristup. Dovoljno je pogledati snimak sa te Yugovizije (a ima ga na youtube) i uporediti nju sa publikom koja je sluša i gleda. Bila je 20 godina
ispred tog vremena. Negde u isto vreme je izašla pesma Josipe Lisac Gde Dunav ljubi nebo i Grace Jones Slave to the Rhythm. Uporedite sami.

Niko nije pričao o njenim umetničkim vrednostima, o njenim ulogama u filmovima i našim i stranim, u predstavama, pa čak i u operi sa kojom je gostovala širom Jugoslavije. Samo frizura i haljina, eto toliko je bila različita.

U globalnoj ekonomiji i lancima snabdevanja je OPŠTI SUNOVRAT. Pričali smo prošle godine o čipovima i sličnim problemima, pa nestadoše televizori i automobili, a zatim i patike, duksevi, pa čak i jabuke. Kao da gledamo i živimo u Just In Time iz 60-ih godina prošlog veka u ovoj 2022. godini. Teško je pretpostaviti na koju stranu će se sve ovo raspasti i raspsnuti i ko će to na kraju da plati.

Na sreću kod nas je mirno (prim. prev. sarkazam). Toliko mirno da i globalni sunovrati kasne po 5 ili 10 godina. U stvari, događaji ne kasne toliko, nego naša svest. Ista ona sa kojom ne možemo da prihvatimo različitost i da shvatimo gde je put napred. Sa tom svešću smo koncipirali lance snabdevanja po kojima danas radimo, uglavnom pogrešno. Pogrešno projektujemo sadašnjost i planiramo budućnost. Tešimo se da svet ima mnogo problema u logistici, a kod nas uglavnom sve funkcioniše. Zvuči to fino teorijski, ali ako se malo uđe dublje u distributivni lanac … Nije nemoguće da u nekom skladištu postoji žrvanj koji vuku konji u krug i tako proizvode struju.

I ponovo, sve je u ljudima. I poverenju.

Zato želim da pomenem 3 osobe za koje smatram da su dali i još uvek svojim radom daju ozbiljan doprinos logističkim procesima i opštem napretku u našoj zemlji. Ljude koje karakteriše kvalitet i kontinualni rad u poslednjih 20 i više godina. Ljude koji osim kvaliteta i posvećenosti nemaju ama baš ništa zajedničko. Profesije su im različite, poreklo takođe, potiču iz različitih krajeva naše zemlje, različitih su stavova, razmišljanja, obrazovanja, žive i rade u različitim okolnostima, drugačijeg su statusa i položaja. Poptuno su različite generacije i išli su sasvim različitim poslovnim putem. Dragan Simović je predsednik uprave kompanije M&M Militzer & Münch. Dugo je u logističkoj igri, pre svega u oblasti transporta i skladišne logistike. Ovog gospodina poznajem tek godinu dana. U početku sam imao
zadršku zato što ima “drugačiji” nastup i trebalo je vremena da se prilagodim. Kad sam video koliko taj čovek ima energije da stvari gura napred, na kakav način to radi i koliko ulaže sebe, sve zadrške su pale u vodu. Od njega sam naučio mnogo za svega nekoliko susreta. Jedno je kad pričaš telefonom ili razmenjuješ mailove, sasvim drugo je kad vidiš šta konkretno može da uradi za 1 radnu nedelju. Leskovčanin koji je dobar deo života odživeo i odradio “napolju”. Šmeker starog kova koji je verovatno morao da napravi
mnogo kompromisa tokom karijere, ali ga ništa nije zaustavilo.

Bane Savić je generalni direktor kompanije Ball Packaging Europe. Takođe je dugo u branši, pre svega u oblasti proizvodne logistike. Ovog gospodina poznajem od 2010. godine i prvog projekta koji je Trasing radio za Ball. I od njega sam naučio mnogo, a neke stvari koristim i dan danas. Pre svega lakoću u donošenju odluka i pragmatičnost sa kojom je uvek bio za korak ispred. On je jedan od onih ljudi koji se sa lakoćom kreću kroz vreme i prostor, kroz sastanak, projekat, verovatno i kroz svaki dan. Gradski lik, ali ne onaj nalickani (što bi mi iz provincije rekli – iz kruga dvojke), nego pravi šmeker. Sećate se likova koji su čitali stripove, imali izgrađen stav o muzici i kulturi još u gimnaziji, budžili bube ili mini morise i išli na rok koncerte.

Vladislav Vesić je šef specijalnih operacija u kompaniji Trasing Conveyors. U branši je tačno 20 godina (što je i proslavljeno ovih dana), pre svega u prozivodnoj i intralogistici. Ovog gospodina poznajem više od 35 godina – iz srednje skole. Od njega sam takođe naučio, pre svega, praktičnost u razmišljanju i taktičnost u delovanju. Dugi niz godina smo kolege i zajedno smo učestvovali na više stotina projekata. Bivši sportista, maštar i sanjar u realnom svetu. Mi se bavimo najbržim procesima koji postoje u industriji, iskustvo koje je stekao je nemerljivo i zato je on upravo osoba za specijalne operacije, nesto kao Gospodin Wulf iz Petparačkih Priča, u izvođenju sjajnog Harvi Kajtela. Moja je privilegija, čast i zadovljstvo što poznajem ove, toliko različite, ljude. Što mogu da ih uvažim lično ili profesionalno, da naučim i shvatim bolje kako ovaj svet funkcioniše.

U saopštenju NASA navodi da će MSS pasti 2031. godine u Pacifik na mestu poznatom kao „tačka Nemo“. To je tačka koja je najudaljenija od kopna na planeti Zemlji, poznata jos i kao groblje svemirskih letelica. Veliki broj starih satelita i ostalog svemirskog smeća palo je u taj deo okeana, uključujući i rusku svemirsku stanicu „Mir“ 2001. godine.

U tački Nemo sede Artur Klark, Stenli Kjuburik i Stiven Hoking i igraju preferans. Piju viski i pevuše:

Jedna mladost, jedan svijet nade
Raste tiho u srcu tvom
Drugi za te ovaj svijet grade
S malo prave istine u tom

Pričaju ti priče te
I svaka ima svoj sretan kraj
Al’ prešućuju da taj svijet krade
Baš tvog sunca sjaj

Jedna mladost, jedan san sreće
Al’ do nje još dalek, dug put
I dok srce na svoj put kreće
U taj svijet ocvao i žut

Odjednom ćeš shvatit sve
Kako nigdje nema plamena tvog
Poput mrtve rijeke svijet teče
Bez cilja svog

Tko zna, možda na me čeka neki drugi svijet
Tko zna, i u mraku kadkad nikne divan cvijet
Možda, tko zna, jedna od sretnih
Jedna od tisuću bit ću baš ja
Tko da zna.

Miloš Gligorijević Dipl.Ing.

Možda Vas interesuje još:

• Majstor i Margarita
• Razvijena potpuno nova porodica vozila za drumski saobraćaj
• Još jedan novi proizvođač ELEKTRO KAMIONA