Avgust 2021

  Tema broja: Informacioni sistemi u logistici i transportu - 10 razloga zašto je digitalna transformacija neophodna u logistici;...

PRONAĐI ULJEZA: Amazonija, Srbija, Antarktik, Gobi, Sibir, Sahara

Recept za odlazak iz zemlje, ispitan i radi bez greške – Završiš tehnološko metalurški fakultet u Beogradu kao jedan od najboljih studenta. Odeš na razgovor za posao u Vinču, a tamo ti kažu: “Molim izvinite za ovu poziciju tražimo muškarca.” Zatim se obratiš privatnom sektoru, tamo ti kažu da ćeš svakog dana raditi od jutra do mraka i da ćes biti stalno “znojava i umazana.” Sedneš, zamisliš se, sabereš 2 i 2 i “zapališ” odavde.

Trebalo bi da svaki diplomac uz diplomu dobije i avionsku kartu u jednom smeru. Od države Srbije na poklon, iste te koja ga/ju je odškolovala free of charge, a zatim na veoma jasan način ispratila odavde. Posle se čudimo što svet ide ka napred, a mi unazad. Jedna od onih koji taj svet guraju napred je upravo Maja, inženjerka tehhologije iz Grocke, koja već 15 godina živi u Holandiji, radi u američkoj firmi gde upravlja timom od 75 inženjera različitih profila. Ona nam očigledno nije bila potrebna.

Na godišnjem skupu softverske industrije (The Best Technology Conference on the Planet – Forbes) koji se ove godine održava u Lisabonu jedan od govornika je influenser, neki klinac od 15 ili 17 godina će biti headliner. Njegovo izlaganje će pažljivo slušati direktori najvećih tech kompanija, sumnjam da će zapisivati, ali Microsoft, Oracle ili Alphabet znaju da je to put kojim se sada ide. Dakle, tik-tok se već dogodio, a ovo je samo potvrda. Zato se u svakoj prilici bavim klincima, mladim ljudima, kolegama i koleginicama inženjerima ili stručnjacima iz raznih oblasti. Od tih klinaca se ima sta naučiti. Imaju stav, mi to nismo imali.

Intralogistika globalno nastavlja sa iznenađenjima. Konačno se pokrenuo i najveći igrač na planeti – američki Walmart, a kad se takav gigant pokrene posledice su omah vidljive. Prelazak na e-commerce će ih nezvanično koštati 100 milijardi dolara. Ovaj projekat je krenuo pre nekoliko godina, sada je krenula faza realizacije. Već ove godine su pustili porudžbenice u vrednosti od 15,5 milijardi dolara. Veliki igrači – sistem integratori su dobili ugovore vredne od 1,5 do 5 milijardi dolara. Projekat se odnosi samo na američko tržište i fokus će narednih nekoliko godina biti sa druge strane okeana.

Za našu branšu i Evropljane ovaj sled događaja ima i dobre i loše strane. Nije dobro što će inovacije preći na američko tržiste, Walmart-ov projekat je toliko veliki da zauzima preko 60% globalnih kapaciteta u intralogistici. Najviše integratora je u Evropi i oni sada žure da prenesu svoje timove i operativne kapacitete preko bare. Ovaj projekat je poligon za ispitivanje snage velikih kompanija na tržištu, malo je događaja na kojima zajedno učestvuju SSI Schaeafer, Vanderlande, TGV i Siemens.

S druge strane, otvara se prostor srednjim i manjim kompanijama koje do sada nisu mogle da dođu do velikih projekata. Otvara se mogućnost za iskorak, ne samo u obimu ili veličini projekata, već i da se ostvari tehnološki napredak ili razvoj.

Ne treba zanemariti ni lokalne kompanije i njihovo pozicioniranje na tržištu. Fabrike i distributivni centri neće stati zato što im dosadašnji partneri nisu tu, nego će potražiti nove. Uspostaviće se novi odnosi i pitanje je kako će investitori reagovati kada se stanje za nekoliko godina vrati u pređašnje. Ako se ikada vrati…

Walmart je toliko veliki da svaki podatak o tome zvuči zastrašujuće. Najveći su privatni poslodavac na svetu sa 2,3 miliona zaposlenih. Imaju više od 10.000 svojih prodajnih objekata, kao i 7.500 prodajnih objekata koji su u njihovom sistemu, ali pod drugim imenom. To je kompanija sa najvećim prometom na celome svetu – u 2020. godini je iznosio 555 milijardi dolara. To je više nego sto ostvare Toyota i Volkswagen zajedno. To je više nego što imaju Amazon i Apple zajedno. To je više nego sto imaju Coca-Cola, Pepsi, Nike, Tesla, US Steel, MasterCard, Netflix, McDonalds, Starbucks, Heinz, JohnDeer, Boeing, Oracle i Procter & Gamble – zajedno. To je kompanija čiji je promet veći nego BDP države Španije, Rusije, Australije, Brazila, J.Koreje, ili Holandije i Belgije zajedno, Austrije i Švajcarske zajedno. Na granici normalnog, zar ne?

Intralogistika lokalno nastavlja da stagnira. Procesi koji su loše osmišljeni, projektovani i postavljeni. Kadrovi na pozicijama koje se bave logistikom su u najmanju ruku „slabi“. Iznova i iznova su iste priče, bez argumenata i matematike, sa malo akcije koja prati ili opravdava priču. Paradoksi su sve veći, ali ih sve manje primećujemo. Došlo je do toga da se za 10 minuta analize procesa, grafitnom olovkom na parčetu papira, iskažu poboljšanja od 50% ?! (upitnik ili uzvičnik, sami izaberite da li želite da se iznenadite! ili zapitate da li je ovo moguće?). Iole složenijom analizom taj procenat raste na 70%, simulacionim modelima i softverskom analizom dođe i do 90%, a kad se uradi ceo projekat od početka… Ponekad se zabrinem da će prebaciti 100%.

Pričamo o matematičkim dokazima koji su nepobitni, a ne o nekim idejnim rešenjima. Pri tome su procesi koje analiziramo vredni više desetina miliona evra na godišnjem nivou, a značajan deo akcija koje bi trebalo sprovesti da se dođe do poboljšanja – zapravo i nisu investicije. To su promene u načinu rada, kretanju materijala i toku informacija, jednom rečju promene u tehnologiji. Dolazimo u degutantnu situaciju, nije prijatno da se klijentu kaže da ćemo poboljšati performanse procesa za 75%, zapitaće se ljudi da li smo normalni i da li su oni normalni. A matematika je egzaktna i surova.

Ako na odgovornim pozicijama nemamo odgovarajući kadar, kako je na manje odgovornim pozicijama? Jasno je da nemamo standard kao skandinavske zemlje, ali šta se dogodilo sa svešću i voljom? Za empatiju nije potreban standard, nego svest i volja.

Kad se plaća putarina ili parking, trebalo bi obratiti pažnju ko radi u toj kućici. Najčešće „bizgov“ koji može volu rep da iščupa. A to bi trebalo da je idealno radno mesto za invalide, čak i one sa najtežim stepenom invaliditeta. Tu može da radi osoba koja je u kolicima, bez obe noge ili bez jedne ruke. To su uglavnom firme iz javnog sektora u državnom vlasništvu, privatni sektor bolje da ne pominjem.

Videli smo na početku kako se država ponela prema Maji koja je otišla, a šta je sa ljudima koji ne mogu da odu i kojima je potrebna pomoć i podrška? Kakvu šansu dajemo njima? Invalid u kolicima je čovek sa imenom i prezimenom i tek kad se nađe ispred stepenica on postaje invalid. Koliko zgrada u Srbiji ima rampu za invalide, koliko državnih ustanova ima ulaz za invalide, koliko autobusa ima rampu za ulaz ljudi koji su u kolicima?

Razgovarao sam sa medicinskom sestrom čija je ekpertiza nega ljudi sa invaliditetom. Radila je godinama u Švedskoj i kaže da je tamo invalidu potrebna pomoć samo da se prebaci iz kreveta u kolica. Sa kolicima on živi normalan život tokom celog dana, ide gde želi i završava svoje dnevne poslove kao i svaki drugi čovek. Zato što postoji infrastruktura. Kod nas tim istim ljudima je potrebna ozbiljna pomoć – čovek u kolicima ne može da izađe sam ni iz svoje zgrade, a za dalje i ne razmišlja. Pozorište, restoran, rođendan ili poseta prijatelju, sve to je za jednog našeg komšiju invalida nemoguća misija.

Često dobijam sugestije od stranaca da je moj način komunikacije grublji nego njihov. Kažu da je „harsh“, pomalo grub i pomalo neprijatan, napominju da oni stalno idu na edukacije o tome, koliki je značaj komunikacije, soft skils i slično. Zahvalan sam tim ljudima zbog kritika i mnogo sam naučio od njih. Znam da ne mogu da shvate zašto je to tako, nekada sam ulazio u diskusiju ili pokušavao da se branim, ali sam vremenom shvatio da je to Sizifov posao.

Još uvek pokušavam da shvatim da li lošoj percepciji o nama više doprinosimo mi sami ili svet koji ima takvu percepciju. Na geo-industrijskoj karti sveta postoje neke regije u kojima se „biznis ne dešava“. Najčešći razlog je što su to pustinje ili nepristupačni predeli u kojima niko ne živi. Tako naše tržište izgleda u oku posmatrača sa strane. Nebrojano puta sam pitao strance, partnere, kupce ili dobavljače da li znaju da mi živimo ovde? Jedemo, pijemo, radimo, družimo se, imamo porodice i decu, vozimo kola, trošimo sve što i oni troše…

 

Pre nekoliko godina na konferenciji u Barseloni gde učestvuje 150 firmi iz 100 zemalja, sam početak pozdravnog govora predsednika uprave kompanije koja je organizovala događaj išao je ovako: „Hvala svima koji su došli, a posebno mi je drago što su ovde firme i iz udaljenih krajeva sveta, zato posebno hvala kolegama koji su došli čak iz Čilea, Australije, Južne Afrike i Srbije…“

Od tada, u svakoj prilici volim da kažem sagovorniku iz EU da sam jutros popio espresso i pročitao novine.

Miloš Gligorijević Dipl.Ing.

 

Možda Vas interesuje još:

Partneri

Najpopularnije