Odgovornost skladištara

Pred nama je izuzetno zanimljiva i jako kompleksna tema koja, pretpostavljam, zanima sve nas. Kao i do sada, pokušaću da ne „petljam“ članove zakona i suvoparne pravne termine, nego „po srpski“ da Vam približim i objasnim ovu temu. Naime, svi već znate, ili možete da pretpostavite, šta znači termin „skladištenje robe“, ko je skladištar, i, otprilike, šta su njegova prava i obaveze.

U zavisnosti od vrste skladišta, tj. da li je ono carinsko ili privatno, drugačija su prava i obaveze. Carinsko skladištenje je jedan od posebnih carinskih postupaka sa ekonomskim dejstvom koje se sprovodi samo na osnovu odobrenja carinskog organa. Ovo odobrenje se daje samo licima koja imaju sedište u Republici Srbiji i koja pružaju sve garancije da će pravilno sprovoditi postupak, i ako carinski organ ima mogućnost nadzora i kontrole nad odobrenim postupkom.

Carinsko skladište je prostor za smeštaj robe pod određenim uslovima, i to strane robe, nakon ulaska u carinsko područje i domaće robe namenjene izvozu, koje odobri carinski organ i koje je pod carinskim nadzorom.

Osnovna podela koju Carinski zakon navodi je na javna i privatna carinska skladišta. U javno skladište robu može da skladišti svako lice, a privatno skladište je namenjeno samo za smeštaj robe držaoca skladišta. Držalac skladišta je lice kome je carinarnica odobrila da upravlja carinskim skladištem. Carinskim skladištem može da upravlja i carinski organ. Korisnik skladišta je lice koje je prema deklaraciji dužno da stavi robu u postupak carinskog skladištenja ili lice na koje su preneta prava i obaveze tog lica, odnosno korisnika. Za upravljanje skladištem potrebno je odobrenje carinskog organa, osim u slučaju kada carinski organ upravlja skladištem.

Carinsko skladište, i javno i privatno, otvara se na osnovu odobrenja carinskog organa. Zahtev za odobrenje podnosi se nadležnoj carinarnici i u njemu treba navesti vrstu skladišta (privatno ili javno) i obrazložiti ekonomske potrebe za otvaranje skladišta i skladištenje robe. Zahtev se podnosi carinarnici nadležnoj prema mestu u kojem će se nalaziti prostorije carinskog skladišta ili gde se vodi glavno knjigovodstvo podnosioca zahteva, u slučaju pojednostavljenog deklarisanja robe.

Carinskim zakonom propisane su obaveze držaoca i korisnika carinskog skladišta i vođenje evidencije kojih se oba subjekta moraju pridržavati. Držalac skladišta je odgovoran da se roba smeštena u carinskom skladištu ne uzima ispod carinskog nadzora. Odgovoran je za ispunjenje obaveza koje proizlaze iz postupka carinskog skladištenja robe, kao i za ispunjenje posebnih uslova sadržanih u odobrenju za upravljanje skladištem. Odobrenjem za upravljanje javnim carinskim skladištem može se odrediti da je za napred navedene obaveze odgovoran isključivo korisnik skladišta. Korisnik je u svakom trenutku dužan da ispunjava obaveze koje nastaju stavljanjem robe u postupak carinskog skladištenja.

Obaveza držaoca je da vodi evidenciju skladištenja robe, odnosno magacinsku knjigu ili kartoteku sa podacima iz magacinske knjige. Ovo je moguće i elektronski, što pojednostavljuje praćenje i evidenciju. Roba koja se nalazi u postupku skladištenja mora se evidentirati čim se unese u carinsko skladište. Carinski organ može osloboditi držaoca skladišta obaveze vođenja evidencije kada odgovornost za obaveze držaoca snosi isključivo korisnik skladišta i kada se roba smešta u skladište na osnovu pismene deklaracije u redovnom postupku ili isprava iz čl. 101. Carinskog zakona, u pojednostavljenom postupku. Prava i obaveze držaoca skladišta mogu se, uz saglasnost carinskog organa, preneti na drugo lice.

Pored Zakona o carini, na ovu temu može da se primenjuje i Zakon o obligacionim odnosima, naročito članovi 730 – 739 (Uskladištenje) i 740-748 (Skladišnica), u kojima su jasno definisani prava i obaveze, kako jedne, tako i druge strane. Naravno jako je bitno da ulogu u odgovornosti skladištara, pored navedenih odredbi, igra i VRSTA ROBE koja se skladišti. Nije nevažno o kojoj je robi reč, jer, npr. postoje zamenjive stvari, koje, i ako propadnu, usled krivice skladištara, isti može štetu nadoknaditi istom količinom robe istog kvaliteta, ali ako se radi o specifičnoj robi, onda je odgovornost skladištara neuporedivo veća.

Skladištar ima pravo da pored naknade za čuvanje robe na naknadu troškova koji su bili potrebni za očuvanje predmetne robe (ako roba koja je predmet skladištenja ima neka posebna svojstva koja iziskuju poseban način čuvanja). Za svoja potraživanja skladištar može da uspostavi založno pravo na toj robi.

Pomenuti Zakon o obligacionim odnosima, na jasan i nedvosmislen način reguliše ovu oblast, te savetujem da se, pri zaključenju ugovora sa skladištarem, obavezno navedu pomenuti članovi ovog zakona, koji će štititi i Vas i skladištara.

O ovoj temi mogu da se pišu knjige. Kompleksnost je ogromna, ali nije nesavladiva, te se, kao i do sada, obratite svojoj (ili eksternoj) pravnoj službi prilikom sastavljanja Ugovora sa skladištarom, kako biste ostvarili maksimum prava koje možete imati i, samim tim, zaštitili svoje interese.

Do sledeće teme, pozdravlja Vas vaš advokat.
Živeli!

Vaš advokat, Siniša Pješčić
Advokatska kancelarija Pješčić
Petra Drapšina 56/15, Novi Sad
+381 (0)65 250 38 88

Možda Vas interesuje još:

• Stupio na snagu Pravilnik o minimalnim lučkim tarifama
• Kako postati ovlašćeni privredni subjekat? (OPS)
• Pouzdan partner za rasuti i generalni teret na Mediteranu